У рогатичкој улици Сердар Јанка Вукотића живи четворочлана породица Ећимовић. Уз главу породице Миломира – Мику (59), ту су још кћерка Милица и два сина Марко и Ненад. На први поглед, ништа необично, а уз боље упознавање ове породице дође се до ријетке необичности. Сви у породици су шумарски инжењери, углавном дипломирани са завршеним првим циклусом студијског програма у четворогодишњем трајању и остварених 240 ЕЦТС бодова, осим Марка који је завршио трогодишње студије на Шумарском факултету у Сарајеву и има диплому шумарског инжењера baccalauretе са 180 ЕЦТС бодова.
Почело је од оца Миломира, који је шумарски факултет у Сарајеву завршио 1987. Као млад инжењер запослио се у Шумско газдинство „Сјемећ“ и прошао све фазе рада у шумарству до техничког директора Газдинства на коме тренутно ради. Стопама оца након неуспјелом покушаја студија електротехнике, пошао је његов првенац син Марко (30) и диплому шумарског факултета стекао је 2015. у Сарајеву, коју планира да убрзо обогати са још годину дана студија.
А онда, послије завршене гимназије у Рогатици, по угледу на оца и старијег брата, пошли су Милица и најмлађи Ненад. Уписали су се на Пољопривредни факултет у Источном Сарајеву – Одсјек шумарстрво у Власеници. Успјешно су окончали четворогодишње студије и свједочанство дипломираног инжењера шумарства добили одбраном дипломског рада 4. децембра прошле, а дипломе примили на промоцији која је одржана у Власеници почетком овог мјесеца. И одбрани дипломских радова и промоцији као великом њиховом животном циљу присуствовали су отац и старији брат и заједно подијелили радост догађаја.
– Узимам себи за право да у своје и име браће кажем да је за наша животна опредјељења „крив“ тата. Увијек се хвалио љепотом свога занимања, које подразумијева стални боравак у природи и на чистом ваздуху, са пјесмом и цвркутом птица, у царству дивљих животиња. И уз све то добијати плату?! Том изазову нисмо одољели и ево нас са дипломама шумарских инжењера са којом је старији брат Марко већ добио стални посао. Опет је то татин „Сјемећ“. Не кајемо се. Јер, „Сјемећ“ је наша друга кућа.У њему је радила и наша покојна мајка, која је прерано отишла на онај свијет прије четири године у својој 58. години и није доживјела да види успјех својих синова и мене која сам од како памтим била њена љепотица и мезимица – рече Милица.
– Уз сву љепоту и корист коју нуди посао шумарског инжењера на плану здравља под девизом „бити шумар значи бити здрав“, у шумарству као грани привреде видјели смо и свијетлу животну перспективу. Наши крајеви имају још доста шума и уз стално обнављање кроз пошумљавање голети и обнову деградираних шума и његу постојећих и нових култура биће посла и за нас и за нове генерације – додаје брат Марко.
И док Милица и Ненад чекају конкурс за пријем приправника у Јавном предузећу „Шуме Републике Српске“, или неке друге фирме којим требају шумарски инжењери, надају се скором запослењу и дотле не губе вријеме. Милица се удала и ових дана родила је кћерку којој је дала име Катја, а заједно са Ненадом озбиљно се спремају да наставе студије на мастерсу шумарства.
– Желимо да и то одрадимо док смо млађи и док нас тотално не „притисну“ радне и породичне обавезе – рече Милица.
Преузето са katera.news
